Princip da svaki okrivljeni ima pravo da ispita svedoka optužbe pod istim uslovima kao i optužba nije ništa novo i nepoznato domaćim zakonima i sudskoj praksi.
Sa druge strane, domaći ZKP i Evropski sud za ljudska prava poznaju slučajeve u kojima je moguće na glavnom pretresu pročitati zapisnik o iskazu svedoka ukoliko postoje prepreke za njegovo saslušanje. ZKP u članu 406. propisuje takve slučajeve. Ali, iako navedeni član eksplicitno govori koji su to slučajevi, on ostavlja, u tački 1, i mogućnost samom sudu da utvrdi „druge važne razloge“. Jedno takvo ovlašćenje sudu, koje ne postoji samo u našem krivičnom procesnom zakonu, dovodi do određene arbitrarnosti u oceni koji su ti važni razlozi što opet kasnije rezultira postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava.
U navedenom predmetu Palić protiv Hrvatske svedok/oštećeni krivičnog dela krađe je bio saslušan u inostranstvu od stranih organa i okrivljenom ni na koji način i ni u kom obliku (pismeno, video linkom, etc.) nije data prilika da oštećenom/svedoku postavlja pitanja.
Hrvatski sud je, pored protivljenja okrivljenog, pročitao zapisnik o saslušanju svedoka sastavljen od inostranih organa. Kao važne razloge za čitanje ovog zapisnika naveo je da svedok nema prebivalište niti boravište u Republici Hrvatskoj i da postoji opasnost od apsolutne zastare krivičnog gonjenja.
Međutim Evropski sud nije prihvatio ove razloge kao opravdane i pozvao se na svoju presudu Al-Khawaja and Tahery v. the United Kingdom u kojoj je naveo tri okolnosti koje je neophodno ispitati kako bi se donela pravilna ocena o tome da li se može prihvatiti svedočenje pribavljeno bez prisustva i mogućnosti odbrane da postavlja pitanja. Te okolnosti su
- da li postoji jak razlog za izostanak prisustva svedoka, odnosno čitanje njegove izjave pribavljene bez prisustva odbrane (Sud koristi izraz untested, koji bi trebalo šire tumačiti od pukog prisustva advokata ili okrivljenog),
- da li je izjava odsutnog svedoka bila jedini ili odlučujući osnov za osudu okrivljenog i
- da li postoje ili su primenjeni mehanizmi koji nemogućnost odbrane da ispita svedoka otklanjaju (counter balance – u smislu izjednačavanje snaga) tako da je suđenje, kao celina, pravično.
Na prvom mestu sud je smatrao da činjenica da svedok ne živi u Hrvatskoj nije opravdana i da je na državnim organima da se postaraju o tome da postupak ne zastari, odnosno, da se opasnost od zastare ne otklanja na štetu okrivljenog. Sud je takođe imao u vidu da je izjava odsutnog svedoka jedini i odlučujući dokaz za osudu okrivljenog, kao i da nije bilo posebnih mehanizama koji bi otklonili ovaj hendikep odbrane i učinili suđenje u celini pravičnim.
Zbog toga je utvrđena povreda prava na pravično suđenje.
Domaći ZKP nema u sebi ugrađene ovakve kriterijume kod ocene važnih razloga iz tačke 1. člana 406. ZKP. Međutim to ni na koji način nije prepreka da ih domaći sudovi primene. Zapravo i sam ZKP u članu 16. stav 1. ukazuje da dokazi moraju biti pravljeni ne samo na zakonit način nego i njihovo pribavljanje ne sme biti u suprotnosti sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
