Anđelković protiv Srbije, predstavka broj 1401/08, presuda od 9.4.2013. godine
Podnosilac predstavke je tokom 2004 godine pokrenuo parnični postupak protiv svog poslodavca, koji je bio u finansijskim poteškoćama, za isplatu naknade za godišnji odmor (regres). Tužbeni zahtev podnosioca predstavke je usvojen u prvom stepenu u skladu sa tada važećim Zakonom o radu i Kolektivnim ugovorom, ali je presuda u drugom stepenu preinačena. Prema obrazloženju suda odluka je preinačena zbog toga što bi podnosilac predstavke bio bolje tretiran od ostalih zaposlenih koji se nalaze u istoj situaciji, od kojih niko nije primio naknadu za godišnji odmor.
Razmatrajući povredu člana 6. stava 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima Evropski sud je ponovio svoj stav da je na domaćim sudovima da primenjuju domaće pravo. Međutim, Sud će intervenisati (zauzeti sopstveni stav) u slučaju da domaći sudovi očigledno pogreše u primeni domaćeg prava ili da dođu do arbitrarnog zaključka. U slučaju podnosioca predstavke domaći zakoni su jasno propisivali da podnosilac predstavke ima pravo na ovu naknadu. Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja utvrdio da podnosilac ima pravo na ovu naknadu. Ali, drugostepeni sud je preinačio ovu odluku bez pozivanja i na jednu odredbu Zakona o radu ili činjenicu utvrđenu u prvostepenom postupku, niti je objasnio koji zakon je trebao biti primenjen i kako. U suštini obrazloženje drugostepenog suda nije bio zasnovano na zakonu, nego se zasnivalo na apstraktnom uverenju koje nije u domenu slobodne ocene domaćeg suda.
Na osnovu navedenog Evropski sud je jednoglasno zaključio da je arbitrarna odluka drugostepenog suda dovela do povrede pravičnosti (denial of justice).
U vezi sa ovim predmetom pogledati i presude:
– De Moor protiv Belgije, br. 16997/90, 23.6.1994;
– Barac i drugi protiv Crne Gore br. 47974/06, 13.12.2011.
